Ορθόδοξη πίστηСрпски / Srpski

KO JE STARAC? (Σερβικά, Serbian)

13 Μαΐου 2009

Sv. Ambrozije Optinski

IN ENGLISH

Starac, na grčkom Geron, ne mora biti star godinama, ali je mudar u svom iskustvu. On zna Božanske istine i blagosloven je od Gospoda «očinstvom u duhu» tj, darom da rukovodi druge na putu poznanja Istine. Ono što on nudi svojoj duhovnoj deci nisu prvenstveno moralane pouke i pravila života, nego jedna lična duhovna veza. «Starac» kaže Dostojevski, «je onaj koji uzima tvoju dušu i tvoju volju u svoju sopstvenu.» Učenici Oca Zaharije znali su da za njega kažu: «to je kao da je on imao naša srca u svojim rukama.»  More….

Starac je čovek unutrašnjeg mira, uz koga na hiljade njih može naći svoje spasenje. Kao plod njegove molitve i samoodricanja, Sveti Duh dao mu je dar razboritosti, omogućivši mu da zna tajne ljudskog srca, te on odgovara ne samo na pitanja koja mu drugi postavljaju, nego vrlo ćesto i na pitanja koja nisu pitana. Pored dara oštroumnosti, on poseduje i dar da duhovno leči druge – dar da ozdravi ljudske duše, a vrlo često i njihova tela. To duhovno izlečenje on daje ne samo svojim savetima,nego i svojom ćutanjem i svojim prisustvom. Njegov savet je važan, ali je daleko važnija njegova molitva. On se stalno moli za svoju duhovnu decu,poistovećuje se sa njima, raduje se u njihovim radostima i prihvata njihovu tugu kao svoju sopstvenu. On uzima na svoja pleća teret njihove krivice i teret njihovog nemira. Starac može biti samo onaj ko se uporno i stalno moli za druge.

Ako je Starac sveštenik, obično je on i ispovednik. Ali Starac, po delima Dostojevskog ili u primeru Oca Zaharije, više je od sveštenika-ispovednika. Ne može niko biti imenovan za Starca od strane nadređenog crkvenog lica. Ono što se zapravo događa jeste da Duh Sveti govori direktno srcu verujućeg naroda, govori da ta i ta osoba poseduje dar od Gospoda, te da duhovno vodi i isceljuje druge.

Pravi Starac je jedan proročki lik, a ne službena institucija. Iako najčešće sveštenik monah, on isto tako može biti i sveštenik u braku, ili monah koji nije imenovan za sveštenika, ili čak, ali mnogo ređe, monahinja, ili mirjanin ili mirjanka koji žive u svetu. Ako Starac nije sveštenik, on najčešće šalje svoju duhovnu decu na ispovest. Odnos duhovnog čeda i duhovnog Oca je individualan. Neki posete Starca možda jednom ili dva puta u životu, i to u momentu teških nevolja, dok su drugi u stalnom kontaktu sa svojim duhovnim Ocem, pa ga viđaju ne samo mesečno , nego i svakoga dana. Ne postoje pravila unapred propisana. Duhovna veza između Starca i duhovnog čeda uzrasta sama od sebe, pod vođstvom Svetog Duha.

Ta duhovna veza je jedan lični odnos. Starac ne primenjuje neka propisana pravila, naučena iz knjiga. On gleda na svaki slučaj posebno, na svaku ličnost posebno, i prosvetljen Duhom Svetim , on nastoji preneti volju Božiju toj osobi . Pravi Starac poštuje i razume različitost karaktera svakog pojedinca, on ne guši ličnu sobodu svoje duhovne dece. Naprotiv, on tu slobodu poštuje i osnažuje. Njegov cilj nije da njegova duhovna čeda steknu mehaničku poslušnost, nego on teži da svoju duhovnu decu dovede do jedne duhovne zrelosti, koja će im pomoći da duhovno ispravno odlučuju sami za sebe. Svoj svojoj deci on pokazuje svoje pravo lice, pre nego što je u velikoj meri to njegovo lice bilo skriveno za njih. Njegove reči su kreativne i pune života, koje potstiču osobu da ostvari na izgled nemoguće. A sve se to postiže samo ako Starac voli svoje duhovno čedo bez rezerve. Štaviše, ta duhovna ljubav trebalo bi da bude uzajamna. Starac ne može nikoga privoleti sebi. Osoba mora ozbiljno želeti da promeni svoj život i da svoje srce s’ poverenjem otvori svom duhovnom Ocu.

Onaj ko ode da vidi Starca samo iz puke radoznalosti, verovatno će otići od njega praznih ruku, bez ikakvog duhovnog iskustva. Budući da je to jedan ličan odnos,određeni Starac ne može svakom podjednako pomoći.On jedino može pomoći onima koji su mu, kao duhovna čeda, poslati od Duha Svetoga. Tako da učenik ne treba da govori: «Moj duhovni Otac je bolji od svih drugih duhovnih Otaca!» već «Meni je moj duhovni Otac najbolji.» U vođenju drugih, duhovni Otac čeka na volju i glas Svetog Duha. «Daću vam ono što mi Bog govori da trebam dati» reči su Svetog Serafima.»Ja verujem da prve reči koje izgovorim dolaze od Duha Svetoga.» Naravno, niko nema pravo da deluje na ovaj način, osim ako je kroz asketski podvig i molitvu dostigao visoku svest o Božijoj prisutnosti. Jer, za onog ko nije dostigao taj novo, ovakvo ponašanje bi se smatralo neodgovornim.

Otac Zaharija govori isto što i Sveti Serafim:

«Ponekad čovek ne zna šta da kaže. Ali Bog govori njegovim jezikom. Kada Gospod govori čovekovim usnama, onda sve reči ovog čoveka su na snazi i sve što je rečeno ispuniće se.Čovek koji govori i sam je iznenađen…samo ne sme se oslanjati na mudrost.»

Veza duhovnog Oca i duhovnog čeda nastavlja se i posle smrti do Stašnog Suda.

Otac Zaharija je govorio svojim učenicima:»Nakon smrti, ja ću biti isto živ kao i sada, zato nemojte se žalostiti kada ja umrem»…

Na dan Suda Starac će reći: «Ovde sam ja i moje čedo.»

Sveti Serafim je zatražio da ove izuzetne reči budu napisane na njegovoj nadgrobnoj ploči: «Čedo moje, kada umrem, dođi često na moj grob. Šta god da ti je na duši, šta god da ti se dogodilo, dođi k’ meni kao da sam živ, i klečeći na mom grobu baci svu težinu svog tereta na moju humku. Reci mi sve i ja ću te slušati, a sva težina će te napustiti.I kao kada si mi se obraćao dok sam bio živ, uradi to isto na mom grobu. Jer ja živim i biću sa tobom zauvek!»

Svaki Pravoslvni Hrišćanin ima svog duhovnog Oca. A šta da radimo ako mi tražimo našeg duhovnika, ali ga ipak ne možemo pronaći? Moguće je učiti se duhovnosti iz knjiga, bez obzira imali svog Starca ili ne. Takođe, u Svetom Pismu naći ćemo ispravne putokaze. Ali teško je u knjigama pronaći ono što se odnosi na nas direktno, teško je pronaći rešenje za problem u jednom specifičnom trenutku koji je iskrsnuo na putu našeg duhovnog uzrastanja. Kao knjige, kao duhovno očinstvo postoji i duhovno bratstvo i sestrinstvo, duhovna pomoć koju možemo ponekad pružiti jedni drugima. Ne trebamo odbiti mogućnost duhovnog opštenja ponuđenog u ovoj formi. Oni koji su sebe čvrsto posvetili Bogu, potrebno je da ulože svaki napor i pronađu Oca u Duhu Svetom.

Ako budu ponizno tražili, bez sumnje će dobiti putokaze. Nije uvek moguće da se nađe Otac kao Sveti Serafim ili Otac Zaharija. Moramo voditi računa da u očekivanju nečeg višeg, spektakularnog, mi ne previdimo pomoć koju nam u stvari Bog šalje.

Neko ko je u očima drugih neprimetan, možda je duhovni Otac koji će baš nama, lično, govorti tako vatrene reči, reči koje baš mi treba da čujemo!

Prevod sa engleskog Prof. Bojana Popović

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3387